Get Adobe Flash player

Народни музеј Аранђеловца

Народни музеј у Аранђеловцу је основан 1982. године као Музеј револуције и социјалистичке изградње. Саграђен је на месту старе буковичке школе, у непосредној близини буковичке цркве и Спомен чесме (1927. године), на месту где су устаници I српског устанка положили заклетву пред Протом Атанасијем Буковичким. Зграда је саграђена по идејном решењу арх. Феликса Бајлона из Београда, у стилу старе шумадијске куће са оџаклијом на средини и кровом на четири воде.

Прва самостална изложба Музеја револуције и социјалистичке изградње отворена је 26. новембра 1985. године са претензијом да буде стална поставка (трајала је шест година). Изложбом су приказани: насељавање овог краја, Први и Други српски устанак, Балкански ратови, Први и Други светски рат, којем је био посвећен већи део расположивог изложбеног простора. Поред оружја, личних докумената, делова тајне штампарије, изложени су и лични предмети бораца и познатих послератних политичара (њихова одликовања и признања).

Галеријски простор коришћен је за ретроспективне изложбе Међународног фестивала „Свет керамике“, за гостујуће изложбе других музеја, изложбе у оквиру Смотре „Мермер и звуци“, као и за наше тематске изложбе.

Увећавањем фундуса музеалија и запошљавањем радника свих музејских струка, Музеј прераста у музеј комплексног типа, па мења име у Музеј у Аранђеловцу. У Музеју су заступљене: палеонтолошка, археолошка, нумизматичка, историјска, етнолошка и уметничка збирка, као и два легата; Душана Петровића Шанета и Радована Грујића. Основана је и конзерваторско–рестаураторска радионица, чиме је заштита покретних културних добара комплетна.

Издаваштвом се Музеј бавио и раније (монографија др Раденка Лазаревића „Рисовача“ 1987, књига проф. др Бранка Гавеле „Палеолит Србије“ 1988. године, издавање 20 мотива разгледница у периоду од 1987–1989), али је 2003. године започело издавање Зборника радова Музеја у Аранђеловцу „Шумадијски записи“.

Данашњи назив Музеј носи од 1. јануара 2008. године. Поред бављења основном делатношћу, заштитом покретних културних добара, Народни музеј је старалац над пећином Риосовачом, културним добром од великог и природним добром од изузетног значаја, као и над Окућницом Илије Милошевића, културним добром, познатијим као Етно домаћинство.

Пећина РИСОВАЧА

Рисовачка пећина, значајно археолошко, палеонтолошко и спелеолошко налазиште, под заштитом је државе као културно добро од великог и природно добро од изузетног значаја.

Археолошка истраживања Рисовачке пећине под руководством професора др Бранка Гавеле (од 1953. са повременим прекидима до 1977. године) обухватила су око 30 метара улазног канала и дала важне резултате за археолошку науку, пре свега, јер су потврдила постојање палеолитских култура јужно од линије Сава – Дунав и пружила нове податке о животу праисторијских људи.

Спелеолошким истраживањима пећине, започетим 1975. године, руководио је др Раденко Лазаревић. У пећинским слојевима, на дубини од 1–1,75 м, откривене су окресане кремене и коштане алатке чије одлике и начин израде указују на крај средњег палеолита (време од пре 50.000 до пре 35.000 година). Њихов творац је Homo sapiens neanderthalensis, разумно биће и одличан ловац који је владао ватром, правио оруђа од камена и сахрањивао своје мртве. Нажалост, остаци неандерталских скелета нису откривени, јер су, заједно са најбогатијим културним слојем из зоне човековог станишта, уништени при експлоатацији камена.

Кремене и коштане алатке из пећине Рисоваче, по типологоји и особеностима израде, припадају мустеријенској култури средњег палеолита, а њихов творац је неандерталaц (Homo Neanderthalensis) који је, као јединствени антрополшки тип, живео на сва три стара континента, у Европи, Африци и Азији.

Пећина је станиште једне врсте слепог миша - потковичара, који је, као и све остале врсте слепих мишева у Европи, угрожен и као такав заштићен.

Због свог великог културног значаја и природних особености Рисовачка пећина је стављена под заштиту као културно добро од великог и природно добро од изузетног значаја, односно, Рисовача је споменик природе прве категорије. За посетиоце је први пут отворена 1987. године, а ове (2009) године преуређена је по највишим стандардима савремене презентације, према пројекту Рударско-геолошког факултета из Београда.